Frizerski salon je institucija!
To je mesto gde frizerka (Bobana) stalno upoznaje neke nove ljude. Koliko je sam Spajk Li snimio scena u frizerskom salonu, gde crnac šiša, pa se pričaju kuloarske priče..
Bobana kaže da je često psihijatar, ljudi joj kažu što nikom neće. Mora da bude komunikativna. Bobana piše dečiju i ljubavnu poeziju, znamo koliko je teško pisati dečije pesme. Svi kažu dodvoriti se deci je najteže. Sve to ima svoju vrednost. Zamisli situaciju da sediš u salonu nemaš mušteriju dva sata, sediš i blejiš kroz prozor, to su divni prizori za snimanje. Salon je kao baza u centru grada. Šetačka zona, tu moraju svi da prođu kad-tad.
Baja iz Kotora, ima frizerski salon sa glasnom muzikom i super mu je. Mušterija muškarac hoće da bude nežan a istovremeno i privlačan, istovremeno muževan... To su zahtevi frizeru.
Čitava srpska sredina nije puno obrazovana. Kako da se uključimo u međunarodnu konkurenciju ako opšte sposobnosti čoveka nisu velike. Drugačije je Darku Džambasovu u Beogradu. Nije isto biti frizer u Ljigu i u BGD. Naša priča Provalija se odnosi na celu Srbiju. Srpskoj sredini samo malo fali da bi postigla puno. Mi želimo. U čitavoj srpskoj umetnosti ima puno naive. Teško je steći svetsku repurtaciju. Bobana može vrlo lepo da se oseća u Ljigu. Gde piše da mora da se bude bog zna šta!?
Ne vidimo da njoj smeta što nije u velikom gradu. Radosna je što ima svoje slike i pesme. Ne smeta joj što živi sa muževim roditeljima. Ona živi jednostavno i zadovoljna je. To su njeni dometi.
Bobana ima problem da objasni ljudima koje fotografiše šta zapravo hoće, da ih nagovori. Ljudi imaju predrasudu da je ona frizerka i ne shvataju da može biti umetnik.
Neko ne vidi svrhu u tome, kaže nema tu para, a nekome je to lepo, ispunjava život. Kao Bobani.